thermidor

istorijska geopolitička simulacija

Kongres predstavlja simulaciju međunarodnih odnosa sredine devetnaestog veka, odnosno period između 1852. i 1871. godine, kao i propratna predavanja sturčnjaka o različitim aspektima tadašnjeg međunarodnog sistema i prakse diplomatskog opštenja.

Kongres će obuhvatiti između 30 i 50 učesnika koji će se naći na čelu dvadeset i tri evropske države.

Simulacija - Evropa 1852.


Nakon krize na celom kontinentu koju je izazvala revolucija iz 1848, u najvećim evropskim državama politički režimi su se stabilizovali. U Francuskoj je na vlast došao Luj-Napoleon Bonaparta, koji se po ugledu na svog slavnog strica krunisao za cara pod imenom Napoleon III. Nakon gušenja mađarske revolucije uz značajnu pomoć ruske vojske i nacionalnih pokreta Hrvata i Srba, Austrijom vlada imperator Franc Jozef pred kojim su važne odluke od kojih će zavisiti ne samo budućnost već i sama suština njegove imperije. Britanijom već 15 godina vlada kraljica Viktorija i ova država se nalazi u svom zlatnom dobu. Rusija se suočava sa poteškoćama da održi svoju vlast u Poljskoj, koja je sklona ustancima, a istovremeno teži da potisne oslabljeno Otomansko carstvo i izađe na topla mora, ciljajući i na sam Carigrad. U Pruskoj je kralj prinuđen da donese ustav, a država, koja i dalje pretenduje na vodeće mesto među nemačkim zemljama, protkana je kontradikcijama između konzervativnog i poljoprivrednog istoka i industrijski razvijenog zapada kojim se šire demokratske ideje. U Pijemontu na mesto premijera dolazi liberalni političar Kavur koji ima planove koji bi sasvim izmenili mapu apeninskog poluostva. Nacije na Balkanu teže da zauzmu što bolji položaj na mapi Evrope i da ostvare svoje nacionalne projekte, dolazeći time u konfrontaciju jedne sa drugima kao i sa velikim silama u okruženju. U Skandinaviji, Danska je izašla kao pobednik iz rata za Šlezvig i Holštajn, ali je svesna svoje slabosti u odnosu na Prusku i Austriju i svog imperativa da ojača svoj položaj da bi očuvala ove teritorije, dok Norveška, koja je u personalnoj uniji sa Švedskom, teži sve većoj nezavisnosti. Razvoj industrije i tehnologije otvara neprekidnu borbu za resurse kao i za nova tržišta, što dodatno podstiče kompeticiju među državama u borbi za prevlast. U takvoj atmosferi, jasno je da Evropu čekaju nova uzbuđenja u međunarodnim odnosima, a da su državama kao možda nikada pre potrebni sposobni državnici sa vizionarskim idejama koji će odvesti svoje nacije putem slave i prosperiteta.



Da li će Napoleon III vratiti Francusku na dominantan položaj u Evropi na kome je bila u vreme osnivača njegove dinastije? Da li će Austrija očuvati svoje posede na apeninskom poluostrvu, da li će uspeti da oko sebe okupi sve nemačke zemlje, ili će se okrenuti širenju na jug i istok? Da li će pruski kancelar Bizmark opet uvrstiti Prusku u red najvećih sila? Da li će se Nemačka ujediniti i da li na demokratski način ili pomoću gvožđa i krvi? Da li će bolesnik na Bosforu ozdraviti, ili će Rusija preuzeti vodeću ulogu na jugoistoku kontinenta? Hoće li se balkanske države osamostaliti i podeliti teritorije među sobom? Može li predsednik pijemontske vlade Kavur uspeti u nameri da od Italije stvori jednu državu, ili su burbonski režim u Napulju i papska država u Rimu sposobni da se tome odupru? Da li će Britanija očuvati prevlast na moru? Da li će Poljska ostati podeljena između vekovnih neprijatelja ili će se ova država ponovo kao nezavisna vratiti na mapu Evrope? Kakvo mesto će u novom poretku imati Španija i Portugal a kakvo skandinavske zemlje?

Da li će evropske sile nastaviti da se drže načela monarhističkog legitimiteta? Hoće li ono biti zamenjeno većim oslanjanjem na golu silu nego na zajedničke vrednosti? Koje države će se pozicionirati kao čuvari statusa quo, a koje kao sile koje žele promenu međunarodnog poretka? Hoće li se ideje socijalne revolucije ponovo proširiti po Evropi? Ili će nacionalizam umesto njih postati vodeći faktor državnog opredeljivanja?

Odgovori na sva ova pitanja zavisiće isključivo od odluka učesnika i njihovih diplomatskih, strateških i političkih veština. Prijavom dobijate priliku da ponovo proživite jedan uzbudljiv period u istoriji našeg kontinenta i da doprinesete da se točak istorije pune uzbuđenja i iznenađenja pokrene ka drugom odredištu.
Evropa sredine 19. veka bila je vreme raznolikosti i brojnosti evropskih država. Antagonizmi konzervativnih i liberalnih režima, dinastičkih država koje su predstavljale relikt tradicije i nacionalnih država u nastajanju i porastu, karakteristični su za ovaj period. Učestvovanjem u Termidor Kongresu dobijate mogućnost da odabirom neke od 23 najznačanije države ovog doba ponovo ispišete njenu istoriju i da je svojom politikom dovedete do slave i veličine, odnosno, u slučaju neuspeha, do propasti i gubitka nezavisnosti.

Velike sile


Velike sile predstavljene su tročlanim rukovodstvom koje čine šef države – koji je ujedno i šef diplomatije, zatim ministar vojske i na kraju ministar ekonomije. Ova raspodela omogućava veću specijalizaciju funkcija vođenja države kako bi se odgovorilo na potrebe angažmana po celoj Evropi i kako bi se na sveobuhvatniji način radilo na ostvarivanju grandioznih spoljnopoltičkih ciljeva. Velike sile presudno utiču na međunarodnu scenu, prekrajajući svojim dogovorima granice, ili sa druge strane, u slučaju međusobnih konflikata, izazivajući ratove kontinentalnih razmera. Takvoj njihovoj ulozi doprinosi i činjenica, da su u 19. veku samo one imale pravo odlučivanja na velikim međunarodnim kongresima. Odlučivanje nije jednako u svakom od rukovodstava velikih sila. Pri donošenju odluka uzima se u obzir dogovor članova, kao i oblik vladavine, te u apsolutnim monarhijama konačnu reč ima šef države - monarh, dok se u državama sa parlamentarnom ili republikanskom vladavinom u slučaju nesaglasnosti članova delegacije odluke donose većinom od dva glasa. U ustavnim monarhijama upravlja šef države, ali se u određenim slučajevima njegove odluke mogu suspendovati voljom ostalih članova delegacije.
Velike sile u simulaciji "Evropa 1852" su:
-Rusko carstvo
-Francusko carstvo
-Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije i Irske
-Otomansko carstvo
-Austrijsko carstvo
-Kraljevina Pruska

Srednje države


Države srednje snage predstavljene su dvočlanim rukovostvom, koje čine šef države i ministar vojske. One su regionalne sile, koje često imaju odlučujuću ulogu u rešavanju pitanja vezanih za njihovo okruženje, ali njihova rukovostva i narodi često nisu zadovoljni tom ulogom i teže uzdizanju svog značaja na kontinentalni pa čak i svetski rang. Njihovi spoljnopolitički ciljevi stoga mogu varirati od sticanje statusa velike sile, do koga mogu doći samostalno – povećavajući svoju vojnu i ekonomsku snagu, teritorije i uticaj – ili, u pojedinim slučajevima, uspešno izvršivši projekat ujedinjenja, do očuvanja statusa quo.
Srednje države u simulaciji "Evropa 1852" su:
-Kraljevina Španija
-Kraljevina Portugal
-Kraljevina Sardinija
-Kraljevina dve Sicilije
-Kraljevina Švedska
-Kraljevina Danska

Male države


Malim državama samostalno rukovodi jedan učesnik simulacije. Pred njim se nalazi zadatak da, kombinujući rezultate veštine pregovaranja, vojne strategije i ekonomije realizuje nacionalne ciljeve svoje države i dovede je u željeni položaj na mapi Evrope. U tom cilju on će, u skladu sa svojim ciljevima ili međunarodnom situacijom, odabrati da se politički veže uz određenu veliku silu, da balansira između interesa nekoliko velikih sila, ili pak da stvori blok sa drugim manjim državama i tako uveća svoj međunarodni značaj. Male države će često biti i deo projekata velikih nacionalnih ujedinjenja, kada će se njihovi rukovodioci naći pred izborom da li da pokušaju da očuvaju svoju nezavisnost, ili pak da šansu za uvećanje svog međunarodnog značaja potraže upravo u inkorporaciji u veće i snažnije države.
Male države predstavljene u simulaciji "Evropa 1852" su:
-Papska država
-Kraljevina Bavarska
-Kraljevina Saksonija
-Kraljevina Hanover
-Kraljevina Grčka
-Kneževina Srbija (autonomna u okviru Otomanskog carstva)
-Kneževina Vlaška (autonomna u okviru Otomanskog carstva)
-Kneževina Moldavija (autonomna u okviru Otomanskog carstva)
-Kraljevina Belgija
-Kraljevina Holandija
-Kraljevina Norveška (u personalnoj uniji sa Švedskom)

Nacionalni oslobodilački pokreti


U 19 veku mnoge nacije nisu imale državnost, ali su zbog svoje važnosti, brojnosti ili položaja predstavljale važan faktor međunarodne politike. Najbolji primer za to je Poljska koja je, iako podeljena između Ruskoh carstva, Pruske i Austrije, imala dobro organizovan i uticajan nacionalni pokret koji je pri svakoj većoj međunarodnoj krizi pokušavao diplomatskim i ekonomskim sredstvima da ostvari nezavisnost. Stalne pretnje masovnih ustanaka i revolucija tokom dugog 19. veka činile su da se poljski uticaj na međunarodnu situaciju uvek uzima ozbiljno, iako ova država nije postojala na političkoj mapi Evrope. . Zbog toga će vođa poljskog oslobodilačkog pokreta na Termidor kongresu biti u izuzetno kompleksnoj poziciji.

Konfederacije, federacije i personalne unije


Kako je nacionalno ujedinjenje bio ideal brojnih nacija kroz celokupan 19. vek, pred rukovodiocima država je na raspolaganju mogućnost da se udruže u novu konfederalnu, federalnu ili unitarnu državu. Pri tome oni su slobodni da odnose unutar nove države, ovlašćenja centralne vlasti kao i država-članica kao i način odlučivanja, urede u skladu sa svojim ciljevima i odnosom snaga i interesa u trenutku ujedinjenja. U trenutku 1852. godine, postoji samo jedna takva konfederacija, a u pitanju je Nemačka konfederacija. Nju, u okvirima naše simulacije, sačinjavaju Austrija (koja joj i predsedava), Pruska, Bavarska, Saksonija, i Hanover. Svaka od ovih država ima jedan glas u konfederaciji, kao i danski kralj koji pravo glasa ima na osnovu svoje vlasti nad provincijama Šlezvig i Holštajn. Primer personalne unije su Švedska i Norveška. Kralj Švedske istovremeno je bio i kralj Norveške, dok švedsko ministarstvo inostranih poslova vodilo je spoljnu politiku obe kraljevine.